25. XI 1973.

Снимци из остатка Наталијиног врта

(.....)

   Хтео бих да покренем приватни (књижевни) часопис Североисточни мотиви, и када сам о томе причао са пријатељима и колегама, они су ме гледали као каквог занесењака, и подсмешљиво питали: "Зашто баш ти? Зар у овој земљи нема превише уметничких часописа?* Одакле ти паре за издавање часописа? Од богате тетке из Америке, или имаш неку метресу у Немачкој?Зашто да издајеш часопис? Ко данас још чита часописе?" Можда има и истине, некакве истине, у томе што су говорили, народ се радије бави популарном науком и другим савременим глупостима, телевизијом, плитким серијама, малограђанском дневном штампом, а досаду убија, меком порнографијом, скандалима и неукусним детаљима о тзв. шоу "звездама". Ехеј, не само драма, и Шекспир, него - и лепота је на ражњу!
    Ко би читао мој приватни књижевни часопис? Имам ли барем некакву представу о публици тога часописа? 
    И ко су ти нови непознати писци, аутори и сарадници тог мог часописа? Не видим их у генерацији мојих вршњака, о не!Нити у генерацијама стасалим после победе комуниста и тзв. револуције. Па не бих, ваљда, сарадник тога часописа, једини, био само је, покретач?
     Мислио сам на све наше пријатеље и непријатеље, на све наше погрешке и предрасуде, на наша читања књига до зоре, и све ме је то доводило до лудила.
     Свет у којем сам живео био је као конзерва, којој је већ седамдесетих истекао рок. 
      Већину књижевних и уметничких часописа у земљи уређивали су неки бледи људи, бледе копије, бледе личности.
А они који ће их наследити у том послу, били су три пута гори. Најобичнији лактароши, улизице, камелеони...
     А о чему би, да га заиста покренем, говорио тај мој приватни часопис? О далеким острвима, непознатим континентима, звездама и унутарњим драмама, занесењачким опсесијама и прећутаној, задављеној и наметнутој историји...
      Када сам са једним цвикерашом Моравцем о томе причао мало више, он ме упитао:"Бре, јеси ли ти полудео? Знаш ли шта причаш?..." **

        _________

Снимљено по летњем пљуску, Б. Веддер

            = извор: из мојих необјављених белешки (1973)

             *  То су ме питали најближи, тзв. блиски пријатељи. То ме питао и један колега вршњак, видети напомену следећу. Сви су кукали да им одбијају текстове, да немају где да објављују, а ја, који сам хтео да направим једну трибину, један нови  књижевни часопис, који не би разговарао сам са собом него и са читаоцима, и са писцима различитих поетичких опредељења, ја сам им био сумњив за тај посао, "занесењак".
         
            ** Тридесет и више година доцније, када сам упознао једног нашег писца који је емигрирао из СФРЈ деведесетих година, знајући шта долази; писца нешто старијег; и који је лично познавао оног вршњака, којег помињем у претходној напомени, са којим је једно време радио у истој средњој школи у истом граду у Србији, испричао ми је неке ствари прилично скандалозне о ... вршњаку. Који је у међувремену постао свашта, али и уредник, и писац; уредник оних глупих и бледих часописа из наше младости, али који је направио лепу каријеру захваљујући чињеници да је у тајној полицији имао моћног заштитника, блиског наклоњеног рођака... Каква ли је ствар са другим нашим успешним писцима и уредницима, који далеко догураше?...