Скулптура наше душе коју свакодневно ваја друштвени саобраћај...

Крупајско Врело (снимак Бранке Веддер, јун 2018)

(...)
Појединим људима привлачи ме оно штo сам немам, или што немам довољно, што је већ неколико година потиснуто у мени - изразит карактер. 
   Шта је карактер?
   Постоји више одговора. Мени је близак онај из наслова.

* *

   11. XI 1973. - Глава ме боли од неуспеха, од осећања да сам доживео прави фијаско. Уметност у коју сам веровао - осакатила ме је - да употребим један народсни израз - оставила ме је на цедилу. Никад човек није начисто с њом. Написао сам био једну причу о првој љубави и био уверен да је добро, али не сасвим добра. Читајући написано поново, схватио сам да у томе нема ни мало уметности, барем онакве о каквој ја сањам. Цитирам, цитирам - одвећ се заклањам иза туђих речи. Заобишао сам око болести, пораза и безнађа, као киша око Крагујевца. 
    Постоји велики раскорак  у мом уметничком трагању између онога што хоћу и оног што не могу. Тај осећај се код меланхолика тешко савлађује...

   * * *

Крупајско Врело, детаљ

    Књижевност могу правити као качамак људи без карактера. Сазнање: да многи међу нама траће живот занимајући се небитним стварима, илки простоидући утабаним стазама.  Треба чинити нешто друго, што има смисла...

   Како је лепо завршити неко трагање за непримећеним везама у зору и доручковати рано, у свитање. Заспати уз Мокрањчеву Литургију. И видети премудрост, спас и смисао у сну...
    Све године ови брегови преда мном су као Росинијева "Соната за гудаче"; свака од ових падина брегова је толико лепа и целовита, кад је обасја сјај заласка Сунца, и зрачи наговештајем свега онога што се повлачи, као светлост, и што се неће вратити никад више...

    Постављена је дијагноза моје потиштености: меланхолија агитанс + меланхолија мизантропика...

    А понекад ми се учини - музика је величанствена, она представља само осећање, док друге уметности покушавају да представе, тј. опишу осећања. Музика је дубља  и од поезије, скулптуре она је попут пенушавог водопада, испуњава нежно пехар душе и онда се прелива и потапа и оно мало поље разума. Док јој се предајем сасвим слушајући се, осећам да васиона силази у моје срце, главу, груди - и чини ми се да је у њима тесно и уско...

     14, XI 73. - Дуго нисам могао да се средим у току тог послеподнева. Хтео сам да читам , али сам мислио на концерт Вивалдија , који ћу пропустити јер путујем са барабама из Студентског града барабар у Трст (шверц фармерки!)..............

       _____________

ПАСТРМКЕ, млађ. Крупајско врело...

           = извор: из необјављених забелешки, 1973.