ЗАВЕТИНЕ

ЗАВЕТИНЕ
П о р т а л Великих претеча Сазвежђе З. Незадрживи циклус обнове. Преображења. - (1) Коло визионара (Дописништво ВИНАВЕРОВА УЛИЦА)

Translate

Укупно приказа странице

ПРЕТПЛАТА, ОСНОВНА

ПРЕТПЛАТА, ОСНОВНА
ПРЕТПЛАТА, ОСНОВНА. Годишња. Претплатите се на 4 - од 120 локација по вашем избору - и добићете годишњу дозволу за десет. - На заштићене, приватне делове Портала. У свом склопу, Портал открива, много више, од стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које садрже хиљаде публикованих књижевних прилога, књига, фотографија, страница, вести, идеја и иницијатива, пре свега, издавачких, које разбијају балканску и српску официјелност, жабокречину, подстичући савременике, и оне који долазе да у свету књижевности и културе пронађу смисао и испуне живот, отварајући прозорчиће на Балкану, који су или затворени, или зазидани........

ДЕМОСТЕНОВЕ БЕСЕДЕ

ДЕМОСТЕНОВЕ БЕСЕДЕ
Почетак Прве филипике. - Стара и ретка књига. Београдско издање из 1912. Српска књижевна задруга.

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Политика

четвртак, 06. мај 2010.

Вампир чека да постане бренд, Или је већ постао? Сава Савановић је жив


У Зарожју, крај Бајине Баште, опстаје оронула воденица у којој је према легенди обитавао најпознатији српски вампир, коме је и Милован Глишић посветио приповетку по којој је снимљен и култни хорор филм „Лептирица”.

Зарожје код Бајине Баште – Тесна и мрачна гудура под извором речице Рогачице, обрасла високим буквама, сва је необична и тајанствена. Уска стаза до ње спушта се из Зарожја, право са сеоског пута. Ту речна вода шуми камење прескачући, али некакав чудан мир влада у овој дубодолини. Совин хук, срећом, не се чује, па барем језа намерника не подилази. Ипак, чињеница да је баш ту, у прастарој дрвеној воденици на Рогачици, према предању, некад боравио најпознатији српски вампир Сава Савановић, мало кога оставља равнодушним. Својевремено је приповедач Милован Глишић (1847–1908) у причи „После деведесет година” описао Зарожје и догодовштине тамошњег вампира Саве Савановића. По мотивима приповетке настао је и први српски хорор филм „Лептирица”. Село се по том необичном јунаку из народних веровања прочуло, па гудура у којој је воденица и сада мами посетиоце. Зарожани се, ипак, још нису сетили да од „вампировог млина” направе свој туристички бренд.
– Ма не бојте се, какав Сава Савановић, нема овде вампира – каже нам Радослав Јагодић, један од наследника власника ове воденице, који однекуд изби из шуме.
„Лакну” нам, јер смо се у ову авантуру упутили без глоговог коца и белог лука, а зна се да је то двоје једино ефикасно против вампира.
– Ово је та чувена Јагодића воденица. На њу се односе приче о појављивању Саве Савановића. Радила је до краја педесетих година прошлог века, њоме су газдовали мој деда Симеун и Милош Јагодић. Сад је дотрајала, без воденичког камена и јаза, на сувом, речна вода је заобилази – објашњава нам шездесетосмогодишњи Радослав.
Заиста, кров старе воденице се проломио, даске иструлеле. Као каква дрвена утвара, стоји над речицом. Кад би вампир сада у њу ушао и он би се уплашио.
– Легенда о Сави Савановићу одавно постоји у нашем крају. Временом, понеко би причи нешто додао, поготово у она давна времена, када се у вампире још и веровало. Ја се никад нисам плашио. Ноћио сам у овој воденици бар 50 пута, потпуно сам, и, ево, није ми ништа – вели уз осмех Радослав дајући нам своје објашњење како се прича о вампиру зачела:
– Било је у овом крају оних који су се бавили ситним и нешто крупнијим крађама, сећам се, у то време сам био дечак, не прође ни две-три недеље а да се не деси да је некоме обијен вајат, однета сланина и бели мрс. Ови што су роварили по туђем, ширили су приче о вампиру који бане у село и однесе ово или оно, и тако су себе штитили, јер потраге за лоповима после тога није ни било – сећа се наш саговорник.
Зарожје је у време Милована Глишића и легендарног Саве Савановића било невелико село, а данас је то мало насеље крај пута од Бајине Баште ка Ваљеву преко Дебелог брда, кад се код Гњиле Присеке пође макадамским путем ка Варди и Косјерићу. Мештани гаје малине, секу шуму, обрађују дрво, боре се да опстану у овом забаченом крају. Неретко, одлазе и у свет. Кажу да село има 300 гастарбајтера и да су сви на раду у Швајцарској....

Видети више: Бранко Пејовић [објављено:у Политици, 30/10/2008] http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Sava-Savanovic-josh-cheka-da-postane-brend.sr.html

Нема коментара:

ЗА СВАДБЕ И САХРАНЕ

Оркестар СУЗ

Оркестар СУЗ
За свадбе и сахране

ДУКАТ (рашљари)

ДУКАТ (рашљари)
Сајт Александра Лукића (1957 - )